TOPOLA
Topola je mjesto (grad) u Republici Srbiji. Prostire se u podnožju brda Oplenac na 80 km od Beograda, 42 km od Kragujevca, 40 km od Gornjeg Milanovca i 12 km od Aranđelovca. Okružena je dolinom Kamenice, dolinom Jasenice, Oplencem i njegovom listopadno - četinarskom šumom. U gradu sa nadmorskom visinom od oko 250 m vlada umjereno-kontinentalna klima sa prosječnom temperaturom od 11 °C.
Etimologija
Topola se po prvi put spominje kao naselje za vrijeme austrijske okupacije sjeverne Srbije (1717-1739). U popisu pograničnih nahija Srbije poslije požarevačkog mira (1717 god.) nalazila se u kragujevačkom distriktu pod imenom Dopala. Topola se zvala prvobitno selo Kamenica zbog istoimene rječice. Na samom putu ka Beogradu, kod mjesta zvanog Krečane, bilo je jedno drvo topole, i tu su kiridžije zaustavljale, odmarale i dogovarale za sastanke "kod topole". Tako je staro ime sela Kamenice zamenjeno novim - Topola.
Историја краја
Овај простор се нагло насељава Србима који после Косовске битке узмичу под налетом Турака. Успомена на стара насеља се очитава у многим селима око Тополе у виду старих и напуштених гробаља. Пролазили су овим подручјем ратни вихори, смењивале и поново враћале разне управе разних царевина, расељавало и досељавало становништво захваћено и двема великим сеобама од којих је она из 1690. била највећих размера. Због разних видова константног отпора народ са овог простора туђинским властима је овај део Србије увек био несигурно подручје. Шумски комплекс ове средине је био непокориво царство слободе. На овом простору, непосредно поред Тополе у селу Марковац (код Младеновца) заселак Црквине је умро први српски деспот Стефан Лазаревић (1427. године). Доказ о овоме постоји на великом каменом обележју у порти цркве у Црквинама. Обележје је израђено од венчачког мермера и натпис из 1427. године је још увек читљив. До забуне у историјским списима да је деспот умро у Стојнику (општина Аранђеловац) долази због тога што је цео тај крај некада припадао Стојнику. Такође до забуне у неким историјским списима долази и због постојања још једног Стојника подно Космаја према Београду. На југу од Тополе је 20. јуна 1459. године пао као последње упориште деспотовине, утврђен град Рудник. У Тополи, као успомена на то време, један заселак носи назив Деспотовица. Са западне стране на свега сат хода на падинама планине Венчац где су му били двори, отцепио се 1510. године властелин Павле Бакић у пратњи својих копљаника, поставши ускоро последњи српски деспот у Угарској (1525-1537).
Постанак
Топола се звала првобитно село Каменица због истоимене речице. Данашњу варошицу основао је Карађорђе Петровић око 1781. године на десној обали речице Каменице. Ово Карађорђево насеље је уништено у Првом српском устанку, када је Кучук-Алија пустошећи Шумадију 1804. године у налету на Тополу запалио Карађорђеву кућу. Друга фаза насељавања и тероторијалног развоја Тополе, почела је изградњом утврђеног града 1805. године. Вожд је на месту своје уништене куће саградио нову, на два спрата, а поред ње и друге зграде. Све је то оградио палисадама са пушкарницама. На тај начин је Топола постала утврђено стратегијско насеље. Са успешним развојем српског устанка Топола као Карађорђева престоница добија и већи политички значај. Карађорђе је почев од 1808. па до 1813. године преуредио и још јаче утврдио свој град изградивши високе, широке и јаке спољне зидове, куле стражаре, конаке, школу, цркву и друге зграде. Топола је постала центар државног живота, зборно место народа из ослобођених и неослобођених крајева. У њој се примају страни посланици за преговоре и договоре. Упоредо са варошицом развијало се и село Топола. Иако је нахија била са центром у Крагујевцу, Топола је по значају била испред као престоница устаничке Србије где је насељен вожд.[1]
Развој
Тек што је завршен Карађорђев град пропашћу Првог српског устанка и Топола је тешко пострадала. Турци су порушили град и грађевине а од њих су остали само зидови рушевине. Полет у развоју Тополе осетио се доласком на власт Карађорђевог сина Александра. Обновио је очеву задужбину што је изазвало јаче насељавање па се развила чаршија са обе стране друма Београд-Крагујевац са лепим зградама и дућанима. Повратак Обреновића на власт 1858. године се осетио и у Тополи и њеном даљем развоју. Намесништво које је управљало у име малолетног Милана Обреновића, а после погибије кнеза Михаила 1868. године је Карађорђев град као државно власништво понудило на јавну лицитацију. Народ из околних села и Тополе је успео да сакупи новац и откупио је Карађорђеву цркву за своју црквену општину. Карађорђев град је и даље пропадао запуштен и препуштен сам себи, и времену. Остаци Карађорђевог града у Тополи су те 1877. године постали уточиште побуњеном другом лепеничком батаљону. Тополска буна је унела доста панике у редове обреновићеваца, тим пре што се ширила и вест о доласку Петра Карађорђевића на престо. То је натерало кнеза Милана Обреновића да на министарској седници 27. новембра 1877. донесе указ о увођењу ванредног стања у лепенички и јасенички срез. Донета је одлука да се у Тополу упути војска под коју су чиниле једна чета пешадије из Београда и три чете пешадије из Смедерева, ескадрон коњаника и топовска батерија. Војска под командом пуковника Јовановића је брзо угушила побуну и већ 29. новембра, у поподневним сатима заузела Тополу. По наређењу пуковника и уз благослов кнеза Милана Обреновића војска је кренула да руши остатке Карађорђевог града. Доласком на власт краља Петра I (1903.) Топола се почиње развијати и добијати све већи значај а већ наредне године варошица се одваја од села и постаје самостална општина и трговачко-занатско насеље.
Знаменитости
Обнављајући Тополу, Карађорђе је нарочиту пажњу посветио зидању цркве Пресвете Богородице. Као оснивач династије, он је подигао себи задужбину и у њој своју породичну гробницу. Градња цркве је почела 1811. године и зидана је на свод, са једним кубетом и звонаром у југоисточној кули од тврђаве, у којој су била три звона изливена у београдској тополивници. То су прва звона која су се огласила у слободној Србији. Црква је била покривена ћерамидом, а кубе клисом. Гробница је постављена у цркви уз иконостас. Завршни радови и патосирање пода каменом из Студенице, ентеријер и живописи урађени су до јула 1813. У јесен исте године Србија је окупирана а Турци су цркву запалили. Тада је изгорео и иконостас који је изградио Зограф Јеремија Михајловић а фреске у цркви, дело устаничког војводе Петра Николајевића Молера су нагрђене (свецима су боли очи, и одсецали носеве и уши). Краљ Петар I Карађорђевић је на Опленцу подигао задужбину цркву Светог Ђорђа у којој су гробови умрлих чланова династије карађорђевић а градња је трајала од 1910. до 1930. године а око ње су изграђени у парковском простору Петрова кућа, као стан за свештеника, Краљева и Краљичина вила и Задужбински дом, садашњи хотел. Данас Тополу карактерише и надалеко позната Опленачка берба, манифестација која се одржава сваке јесени као доказ традиције производње вина на овом подручју. Тако се Топола развила у својесвстан шумадијски туристичко-културни центар са добром саобраћајном повезаношћу и богатим природним мотивима.
Crkva sv Đorđa na Oplencu
Oplenac je brdo pored Topole na kome se nalazi Mauzolej dinastije Karađorđevića. Knez Aleksandar Karađorđević je ovde podigao prve vinograde, a kralj Petar I Karađorđević je počeo zidanje crkve mauzoleja i celog istorijsko—memorijalnog kompleksa koji će potom postati Zadužbina Karađorđevića na Oplencu.
Danas kompleks obuhvata pored crkve Sv. Đorđa, Mauzoleja srpske kraljevske porodice, kraljeve vinograde, muzej (Vinogradareva kuća), kuću Kralja Petra, kraljevu vilu, kraljičinu vilu, Karađorđevu crkvu, Karađorđev konak, spomenik Karađorđu i hotel.
Naziv brda potiče od oplena, drvenih delova volovskih kola koja su se pravila od hrasta i cera kojima je ovo brdo bilo prekriveno.
Crkva Sv. Đorđa
Godine 1903. Kralj Petar I Karađorđević je izabrao mesto 337 metara visoko, na vrhu Oplenca kao lokaciju za svoju zadužbinu, crkvu Sv. Đorđa. 1. maja 1910. godine započeta je gradnja crkve, prema planovima Koste J. Jovanovića. U jesen 1912. godine crkva je već bila skoro dovršena i čekala na osvećenje. Mitropolit srpski Dimitrije je osveštao crkvu.
U zatišjima između balkanskih ratova 1913. godine i Prvog svetskog rata 1914. godine nastupio je zastoj u dovršenju crkve. Kada je Austrougarska okupirala Srbiju, pred zimu 1915. godine, crkva je bila izložena brutalnom pljačkanju – skinut je i odnet bakarni pokrivač sa kubeta i krovova, kao i bakarna ukrasna oplata sa portala. Nestali su i gromobran i zvona. Polupani su mnogi prozori, mermerni stubići i ornamenti. Pod izgovorom da tu može biti sklonjena važna arhiva, okupatori su oskrnavili grobove u kripti.
Po povratku u oslobođenu Otadžbinu i stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Kralj Petar nije dočekao da vidi svoju zadužbinu konačno završenu. Umro je 16. avgusta 1921. godine, a njegov naslednik, Kralj Aleksandar I Karađorđević, lično se starao o njenom završetku. Crkva je ponovo osveštana 9. septembra 1930. Osvetio ju je patrijarh Varnava uz sasluženje episkopa temišvarsko-velikokikindskog Georgija i zahumsko-hercegovačkog Jovana[1]. U njoj je obavljano bogosluženje do 1947.
Položaj i istorijat
Skriven u gustoj šumi uz Voljavački potok na severistočnoj padini Rudnika, u blizini Stragara, nalazi se manastir Voljavča sa crkvom posvećenom Sv. Mihailu i Gavrilu. Manastir, zadužbina Mihaila Končinovića, vlastelina despota Stefana Lazarevića, obnovljen je početkom 15 veka na ostacima stare crkve iz 1050. godine.[1] Upisan je registar spomenika kulture od izuzetnog značaja od 1981
MANASTIR VOLJAVČA - STRAGARI
Istorijske podatke o manastiru daju turski defteri, u kojima se manastir pominje u opisu Smederevskog sandžaka 1516. godine. 1607, godine, kada je iguman bio Zaharija, napisan je manastirski tipik, a takođe se pominje i tapija manastira iz 1680. godine. 1759. godine manastir je teško postradao od Turaka. 1756. godine sa istočne strane je podignut novi konak, a iguman Aleksije vodi računa o duhovnim potrebama i za manastir nabavlja veći broj bogoslužbenih knjiga i ikona.
Na mesto igumana 1786. dolazi Hadži Ruvim, koji okuplja mlade i darovite ljude, uči ih pismenosti i duborezačkim, kamenorezačkim i slikarskim veštinama. Bio je protivnik turskih gospodara i energični borac za prava porobljenog srpskog naroda. 1789. godine Turci su opljačkali i spalili Voljavču. U vreme Prvog srpskog ustanka manastir je imao značajnu ulogu a u njemu se često skrivao i Karađorđe Petrović. U manastirskom konaku, izgrađenom 1765. godine i koji spada u najstarije konake u Srbiji, 1805. godine je bilo sedište Praviteljstvujuščeg sovjeta srpskog, prve Karađorđeve vlade na čijem je čelu bio Matija Nenadović.
Dvestotine godina nakon prvog zasedanja Praviteljstvujuščeg sovjeta srpskog, u Voljavči je u istoj prostoriji gde je zasedao Sovjet, održana svečana sednica Vlade Republike Srbije. Povodom 200 godišnjice zasedanja Praviteljstvujuščeg sovjeta srpskog u prizemlju konaka postavljena je stalna etnološka izložbena postavka.
Ovom rekonstrukcijom Narodni muzej u Kragujevcu nastoji da oživi i približi svakodnevni život prve polovine 19. veka u manastirskom kompleksu, u kome su se pored predavanja duhovnom životu odigrale i istorijski značajne sednice prve srpske Vlade u novovekovnoj istoriji Srbije.
Izgradnja manastira je nastavljena 1838. godine, kada je Janićije Đurić na zapadnoj strani crkve podigao veliku kulu zvonaru. Voljavča je svoj današnji izgled dobila 1865. godine. Pored zida, kod leve pevnice u manastirskoj crkvi, uzidana je glava Tanaska Rajića, Karađorđevog barjaktara, kome su Turci odrubili glavu na Ljubiću kod Čačka.[4]
Arhitektura i slikarstvo
Crkva manastira Voljavča podignuta je u graditeljskim tradicijama Moravske škole, u obliku trilista, sa kupolom iznad centralnog prostora i polukružnim apsidama na severnoj, istočnoj i južnoj strani. Brojna oštećenja i preziđivanja u potpunosti su uništila slikanu dekoraciju, za koju se zna da je postojala u 17. veku, tako da danas u unutrašnjosti crkve više nema živopisa.
MANASTIR PETKOVICA-SVETA PETKA
Do manastira se dolazi iz sela Stragari koje je na putu Kragujevac - Topola preko Donje Šatornje.
O nastanku manastira Petkovica u nekadašnjem rudarskom središtu Srebrenici na severoistočnim padinama Rudnika zaključuje se samo na osnovu posrednih dokaza. Na osnovu proučenih stilskih odlika starijeg sloja ivopisa pretpostavlja se da je crkva podignuta u drugoj polovini XIII veka ( u to vreme vladali su Uroš I, Dragutin i Milutin).
Ne zna se pouzdanije ni kad je izvršena obnova crkve kojom prilikom je dogradjena (u odnosu na veličinu crkve) velika priprata na zapadnoj strani. Mogući periodi su kraj XIV i početak XV v. ili čak posle obnove Pećke patrijaršije 1557. godine.
Pretpostavlja se da je crkva porušena u od strane Turaka u doba Austro-turskih ratova na prelasku iz XVII u XVIII vek. Sve do 1950. kad je ruševina evidentirana od strane Arheološkog instituta SAN, o manastiru i crkvi nema pomena. Posle ovog evidentiranja obavljena su najnephodnija konzerviranja i istraživanja.
Pripreme za obnovu počele su 1996. a obnova je završena 2003. godine. U crkvi postoje dva sloja živopisa. Od starijeg je preostalo samo monumentalno poprsje Hrista, u niši iznad ulaza u naos. Po stilskim odlikama datira se u drugu polovinu XIII veka, pa je to možda najstarija freska u Šumadiji. Mlađem sloju pripada velika kompozicija 'Uspenje Bogorodice' na zapadnom zidu naosa i delovi 'Deizisa' i pojedinačnih figura svetitelja. Za ovo slikarsto se smatra da je nastalo krajem XIV veka. Ovo je ženski manastir.
SELO RAMAĆA
Ovo selo u Srbiji je celo od poludragog kamenja: Brda su od zelenog, putevi od crvenog. Svaki kamenčić zlata vredi
Jedan inženjer je nedeljno kući iz majdana nosio po jedan ranac kamenčića, a govorio je da svaki taj ranac vredi koliko njegova plata
U selu Ramaća, nedaleko od Kragujevca, od kamena su i kuće i ograde, i terase i saksije. Dobar deo toga je od poludragog kamena! Drum im je crven. Brdašca su kao na drugoj planeti, posuta zelenim kamenom. I putevi u ovom selu nasuti su poludragim kamenom. Ipak, selo je siromašno, a kamen iz majdana na brdu Glavica sada niko ne kopa.
STRAGARI CENTAR.
MOJ VIDE NA OVU TEMU IZ BLOGGA
TOPOLA - OPLENAC moj video
